Poezija, Dragoslav Đorđević

.*** 

Dvorove posadi u Odaju Umrlih. 
Mirno opšij senke, Mukom, Lagano,  
Da ne govori Ime tvoje Ptice. 
Čisto urastanje glasa u Visoke Kuće

Bola. Cvet mira (tvoje Disanje).
Ruke su same, Drhte, Bez Smisla.
Ćutim kao groblje neke tihe Pesme.
Umrli pokreti cvetaju bolno. Mru.

Istine (lako, sjajno). Sneno klizimo u Posle.
Kristala više nema. Tako kažu nemoćna
Usta, umorne ruke, Pesnici (prazne šake
                                                     bez Reči).

Stroga, ozbiljna tajna Uma. Vešto
Pleše. Crno, potajno Vreme umiruje.
Reč boli, ceri se – Poslednja.

................*** 

Pelud, sjaj, pena sušta.
Topla reka umornog radija.
Mir lakih nabora. Tanan trag.
Tvoje senke na usnama.

Sobe su bela, usnula bilja
prostora (utrnuli udovi misli).
Reč kamerne tišine. Vilinska
Odaja bola gde te zatvaram.

San i misao (crna utroba), Klavira
što se gasi, sjaj Konačne reči.
Govor usnulog bola. Snene, hitre

Reči - vokali blagosti. Violine
Poslednjeg trnu ko misli.
Gase se dodiri naše istine.

................*** 

Čitati jednostavno Sunce.
Odmoriti se u Muzici Stanja.
Biti trajan kao Smisao Tela.
(Trošne i mutne Odaje snova

Pogasiti.) Svetlost pijem, kao
Puno Biće Mora. Plav i san
proređen u Snu inom. Polako Umirem
Ko Vreme tvog Odlaska. U Sunce

Odeven punoćom pokreta. Divalj, 
Snen tvoj Poljubac tražim. Pogubljeno
Vreme opet sanjam. Lagana,

Tanana utroba svake Sobe. Tiho
me Otvara kao Saće Zrelog Popodneva.
Neko je Pokucao,
Neko je Pokucao…..

................*** 

Odjekne li zvono naše tajne
Srebro ljubavi mirne. Flauta je
Mlada posuda bića (koju snevam.)
Sve treba pustiti u crnu vodu

Smisla. Sveže, mrkle rituale (-Reči).
Žezlo smrti treba ljubiti,
Lunu umoriti pesmom. Reči su
korali moje nežnosti. Tkalje

Svile umorne, bele. Treba ljubiti
Konačnu pesmu. Glas bez obala.
Usmrtiti pticu stanja.

Crnu misao Vatre, Ljubiti
Tkanje mirisa, Laku put
U poljupcu vokala. Nabore blage Smrti.

Dragoslav Đorđević